Sve je promenljivo. Čak i razmišljanje ili stavovi o nečemu u šta je nekoliko prethodnih generacija ljudi verovalo, može se ispostaviti da su bile samo informacije oblikovane tako da posluže formiranju ideje u koju je bilo neophodno da većina ljudi poveruje . Možda se ljudima manipuliše putem informacija koje smo obavezni da prihvatimo kao važne deliće jedne sasvim obične stvarnosti u kojoj je sve unapred osmišljeno i isplanirano, tako da niko ne mora da se muči razmišljanjem, i pitanjima o svetu oko sebe?
Svest čoveka je zaista nešto jedinstveno u prirodi jer na svest čoveka se može uticati i može biti izmanipulisana. I kod ljudi, i kod životinja ili bilo kojeg drugog živog bića, svest je tačno i unapred pripremljena na sve ono šta je neophodno kako bi živelo, ali su se roditelji koji su odbacili znanje svojih predaka i potisnuli svoju intuiciju, svojski potrudili da nam sve ono što instiktivno donesemo sa sobom na ovaj svet, izbrišu ili potisnu toliko duboko u podsvest da gotovo svako od nas provede život u konstantnom haosu osećajući se nesposobno ili bespomoćno, potiskujući nesigurnosti.
Gradovi poseduju jednu zaista posebnu vrstu iluzije. U svakom preterano naseljenom mestu sve se vrti oko para. Posao. Pronaći i zadržati. Ne započinjati sopstveni posao, već pronadji sigurnost u radu za nekog ko je već neko i nešto. Nepregledne mreže poslovnih interakcija. Nezaustavljiva sila proizvodnje svega i svačega. Ponuda bez potražnje. Proizvodnja bez kontrole. Masovna eksploatacija pogrešnih prirodnih resursa, kao i vrlo pažljivo isplanirano skretanje pažnje sa svega što može doneti napredak. Zatupljivanje ljudskih mogućnosti idealizovanjem novca kao jedinog Boga koji garantuje dobar i ispunjen život. I ljudi su prestali da postavljaju pitanja... Sve je postalo jasno. Ili radiš i dobro zaradjuješ, ili zaradjuješ malo, ili uopšte ne radiš pa se snadji na asfaltu bez stana, garderobe i hrane. Takva stvarnost, veštačka od početka svakako da je vremenom nužno razvila i onu svoju još tamniju stranu... izolovani u lažnoj veličini formiranoj na osnovu novca koji zaradjujemo ili posedujemo, postajemo stranci jedni drugima, u konstantnom strahu jedni od drugih, ujedinjeni jedva sportom ili nekim gigantskim osećajem nacionalnog identiteta... Haos kao apstraktni zatvor u koji smo uvučeni sasvim plitkim ali ozbiljnim vaspitanjem.
Gde je zapelo i kako se vratiti onim izvornim osećanjima tolerancije, razumevanja, ljubavi i uzajamnog poštovanja bez očekivanja nagrade?
Kada se zagledamo u sopstveno jezgro, da li smo zadovoljni sobom? Može li iko od nas da govori o sebi bez da se opisuje na osnovu onoga što je postigao ili nije, uklapajući se u finansijski model kao jedini ideal postojanja?
Ja mislim da su pitanja duhovnosti, a pri tom ne mislim na religijsku duhovnost, svesno gurnuta u stranu, kako bi napravila mesta za površnu ali sasvim dramatičnu ideju o čoveku gledanom kroz dostignuća i doprinose društvu .. I to je sasvim normalno danas. Ali ja od svojih najranijih dana imam jak otpor prema svemu što je društveno normalno.
Uvek sam jasno osećala da sve što se nameće kao obavezno, uopšte nije obavezno, pa čak ni dobro za mene. Nekako sam uvek gledala kroz budućnost i dokle će sve to čime sam okružena da ide? Uvek sam imala osećaj da će sve to da pukne , jer apsolutno sve deluje lažno. Sve je prazno, isfolirano, preoblikovano, umontirano u jednu lažnu stvarnost i imala sam oduvek jak osećaj da može drugačije. Jesmo li zato stvoreni? Da se materijalno osiguramo i stvorimo potomke koje ćemo isto tako da vaspitavamo? Tim procesom, postajemo sa svakom generacijom sve manje skromni, a sve više halapljivi za novcem i materijalnim užicima.
Sasvim mali broj ljudi danas uživa u izvornim stvarima i vidi zadovoljstvo u stvaranju nečeg lično svog, svojim rukama. Sasvim mali broj ljudi oseća radost ličnog iskustva kroz stvaranje, bilo hrane, garderobe ili bilo čega neophodnog za prostor u kojem se živi.
Čini se da ljudi samo nemaju vremena da nešto promene, ali zapravo, niko i ne želi promene. Misle da je posao koji rade nešto najbitnije u njihovim životima i da, ako taj posao izgube, postaju niko i ništa.
Dokle god je čovekova žudnja samo za materijalnim, čovek srlja u sopstvenu propast, kao i propast celokupnog čarobnog sveta koji nas okružuje.
Upravo zbog jurnjave za novcem, gubimo vezu sa stvarnošću, prirodom i samim sobom. Uništavamo realnost, zarad novca koji je izmišljena pojava. Zato je život kakav znamo postao iluzija van kontrole.
Lagano, iz našeg DNK briše se prirodni urodjeni instikt za životom u prirodi, jer su se toliko mnogo generacija pre nas potrudile da to izbrišu iz svoje dece i usmere ih na put institucija. Škola kao jedini ispravan model odrastanja. Posao kao jedini ispravan izvor prihoda i model zrelosti. Penzija kao jedini ispravan model i sigurnost u starosti. Škola je postala merilo inteligencije, posao merilo uspeha u životu, a visina penzije jedini dokaz o pametnim i uspešnim odlukama u životu.
Gde je mudrost koja se prenosi sa generacije na generaciju?
Čim dete pošaljemo u školu izgubimo vezu sa njim. Deca gube vaspitanje u školi, ne stiču ga, jer upijaju znanja koja nemaju veze sa stvarnim životom. I tako, najbitiniji deo detinjstva, deca provedu odvojena od porodice, deformišući sebe osećanjima nižih ili viših ličnih vrednosti na osnovu ocena i uporedjivanja sa drugom decom.
Ranije se u kućama naših dedova vaspitanje dobijalo sa svih strana... i od ukućana, i od komšija i od rodjaka, pa i od svih ostalih iz sela. ljudima sa sela je oduvek bilo važno da deca budu pre svega vredni i dobri ljudi kada odrastu, jer je najbitinije bilo sticati radne navike od malena i biti pošten u direktnom kontaktu sa prirodom.
Ljudi sa sela se nisu plašili starosti, jer su živeli ispravno i vaspitavali su decu ispravno.
A onda su deca sa sela došla u grad, u potrazi za boljim i lakšim životom, smatrajući da je život i rad na selu težak.
E tada je nestala i sva ona izvorna radost življenja i čovek počinje da misli samo na sebe... zaboravlja odakle je došao, gubi konekcije sa predacima i okreće se samo sebi. Svoje dete vaspitava da bude još uspešnije u tome da postigne što više, a sebi gleda da obezbedi penziju jer zna da će i njegovo dete jednog dana da ode, kao što je i on otišao ostavivši roditelje same na selu...
Ja sam oduvek bila prepuna pitanja. A kako sam najviše volela da provodim vreme kod bake na selu, a nju nikada nije mrzelo da mi odgovara na mojih milion pitanja, još tada sam shvatala čega više neće biti kada ne bude bilo ni starih ljudi na selu: Neće biti znanja koje se ne uči u školi a koje je jako bitno za naš povratak prirodi.
Sa jedne strane sam imala materijalnu sigurnost u gradu zahvaljujući tatinim roditeljima koji su živeli u inostranstvu ali sam se osećala zatvorena. falilo je nešto. , Sa druge strane na selu sam imala duhovnu sigurnost i slobodu. Iako na selu nisam imala nikakve materijalne ugodjaje, ništa mi nije nedostajalo. Imala sam osnovno, a to je oduvek bilo najbitnije: Topla kuća, hrana i garderoba koju je baka sama šila ili plela. Oduševljavala sam se njenim načinom života, iako je bila sama bez dede koji je rano poginuo. Nikada nije bila depresivna niti tužna. To na selu jednostavno nije moguće. Radovala se svakom mom dolasku i deljenju svojih životnih priča sa mnom, a ja sam sve to upijala znajući da će jednog dana to da mi znači više od svega što učim u gradu. Ispitivala sam je o svemu onome što je bilo bitno za jedno samoodrživo domaćinstvo i život na selu. Sa 6 godina sam naučila, da pletem, vezem, tkam, da heklam i da obradjujem zemlju.
Nisam samo sa bakom pričala o životu. Svi su u selu rado delili svoja znanja sa mnom, a meni je bilo zanimljivo da uporedjujem razna iskustva odraslih. Svi su toliko slikovito pričali o životu, da to nisam mogla da uporedim ni sa jednom knjigom koliko god da je bila dobro ilustrovana ili opisno napisana. Lakše mi je bilo da pamtim usmena i lična iskustva osećajući da je to stvarno znanje.
U gradu niko nije znao da odgovori na mojih milion pitanja vezanih za život u gradu, niti je nekog zanimalo da mi odgovara na pitanja. Recimo na času matematike, kada god bi se učila neka jednačina ili nejednačina, ja bih momentalno izgubila pažnju i pokušavala da zamislim moje roditelje ili baku i tu životnu priliku gde bi oni mogli da upotrebe tu jednačinu ili nejednačinu. Nisam dolazila do rešenja. Sve jednačine ili nejednačine su meni bile nerešive. Kada bih pitala nekog o tome zašto je to važno da znamo, govorili su mi "Ćuti i uči..."
Takodje, na času engleskog jezika, umesto da pratim šta govori nastavnica, pažnju mi je privlačio njen izgled. I tako provedem ceo čas analizirajući zašto je obukla narandžaste cipele sa štiklom, zašto narandžasti karmin, zašto je ofarbala kosu u narandžasto?
Nisam razumela tu potrebu žena da se ulepšavaju i zašto i kome pokušavaju da se dopadnu, kada kod kuće imaju supruga i decu? Zašto na posao u školu dolaze toliko upadljivo? Kakav je to primer devojčicama? Sa jedne strane brane devojčicama da nose suknjice, i da se šminkaju, a onda se pojavljuju u školu upravo tako kako je zabranjeno!
Takodje sam se neprestano pitala zašto moramo da sedimo u učionicama kada je lepo vreme i kada se na otvorenom lakše uči? Dvorište škole je bilo prepuno drveća koje mi je privlačilo pažnju dok sam sedela na času...
Još tada mi je bilo jasno da ja ne pripadam ovoj stvarnosti. Posmatrala sam drugu decu i videla da su gladna znanja, slušaju, upijaju, a ja sam bila gladna nekog malo drugačijeg znanja.
I dan danas ta glad me nije napustila.
Možda se pitate kakve veze sve ovo ima sa malim Simeonom i njegovim odrastanjem?
Upravo deca poput Sime, deca sa autizmom, vraćaju nas onim malim radostima koja su izbrisana iz nas. Tu su da nas vrate ispravnom načinu življenja. Tek pored dece poput njega shvatamo da materijalno nije najvažnije. Deca sa autizmom su nosioci jako velikih poruka. Tu su da nas osveste.
Oni donose poruku da je sva lepota i radost u sitnicama, a ne u velikim stvarima. Samim tim što pre primete mrava nego kamion, ili naša osećanja pre nego naše reči, govori o jednom sasvim zaboravljenom načinu življenja, življenju kroz intuiciju... O životu pre nego što su ljudi došli iz sela u grad.
Sada se intuicija svesno odbacije, smatrajući da je to fantazija. Sve što nije obično u ponašanju, stavlja se pod dijagnozu. To svi znaju, pa se čak i odrasli ljudi kojima svest nije obična, plaše se sami sebe i ispoljavanja bilo čega što nije obično i društveno prihvaćeno.
Činjenica da deca sa autizmom imaju metaboličkih problema u prihvatanju industrijski proizvedene hrane takodje ukazuje na štetnosti masovne proizvodnje hrane. Sve što kod njih izgleda kao socijalno neprihvatljivo ili kao problem, u stvari je smernica kojim putem treba krenuti:
- Govor bez reči treba da probudi davno potisnutu intuiciju a način ishrane davno zaboravljenu organsku proizvodnju hrane. Razne alergije, ankcioznost, preosvetljivost na buku, veštačku svetlost i previše ljudi, sve su to znakovi da dete pre svega nije tu gde treba da bude, a ni mi sa njim. Oni su tu ne samo da promene svest svojih roditelja, već su tu da bi promenili svet na bolje.
Oni nisu bolesni...
Mi smo bolesni.
Oni su tu da nas usmere i vrate ispravnom načinu života.
Tako mali a tako mudri.
Rodjeni sa jakim instiktima.
Visoko senzitivni.
Oni su tu da izleče nas...
Zahvaljujem Bogu svakog dana što mi je poslao Simu, da mi potvrdi ono što celog života osećam...
Irena Panajotović Pešić
Svest čoveka je zaista nešto jedinstveno u prirodi jer na svest čoveka se može uticati i može biti izmanipulisana. I kod ljudi, i kod životinja ili bilo kojeg drugog živog bića, svest je tačno i unapred pripremljena na sve ono šta je neophodno kako bi živelo, ali su se roditelji koji su odbacili znanje svojih predaka i potisnuli svoju intuiciju, svojski potrudili da nam sve ono što instiktivno donesemo sa sobom na ovaj svet, izbrišu ili potisnu toliko duboko u podsvest da gotovo svako od nas provede život u konstantnom haosu osećajući se nesposobno ili bespomoćno, potiskujući nesigurnosti.
Gradovi poseduju jednu zaista posebnu vrstu iluzije. U svakom preterano naseljenom mestu sve se vrti oko para. Posao. Pronaći i zadržati. Ne započinjati sopstveni posao, već pronadji sigurnost u radu za nekog ko je već neko i nešto. Nepregledne mreže poslovnih interakcija. Nezaustavljiva sila proizvodnje svega i svačega. Ponuda bez potražnje. Proizvodnja bez kontrole. Masovna eksploatacija pogrešnih prirodnih resursa, kao i vrlo pažljivo isplanirano skretanje pažnje sa svega što može doneti napredak. Zatupljivanje ljudskih mogućnosti idealizovanjem novca kao jedinog Boga koji garantuje dobar i ispunjen život. I ljudi su prestali da postavljaju pitanja... Sve je postalo jasno. Ili radiš i dobro zaradjuješ, ili zaradjuješ malo, ili uopšte ne radiš pa se snadji na asfaltu bez stana, garderobe i hrane. Takva stvarnost, veštačka od početka svakako da je vremenom nužno razvila i onu svoju još tamniju stranu... izolovani u lažnoj veličini formiranoj na osnovu novca koji zaradjujemo ili posedujemo, postajemo stranci jedni drugima, u konstantnom strahu jedni od drugih, ujedinjeni jedva sportom ili nekim gigantskim osećajem nacionalnog identiteta... Haos kao apstraktni zatvor u koji smo uvučeni sasvim plitkim ali ozbiljnim vaspitanjem.
Gde je zapelo i kako se vratiti onim izvornim osećanjima tolerancije, razumevanja, ljubavi i uzajamnog poštovanja bez očekivanja nagrade?
Kada se zagledamo u sopstveno jezgro, da li smo zadovoljni sobom? Može li iko od nas da govori o sebi bez da se opisuje na osnovu onoga što je postigao ili nije, uklapajući se u finansijski model kao jedini ideal postojanja?
Ja mislim da su pitanja duhovnosti, a pri tom ne mislim na religijsku duhovnost, svesno gurnuta u stranu, kako bi napravila mesta za površnu ali sasvim dramatičnu ideju o čoveku gledanom kroz dostignuća i doprinose društvu .. I to je sasvim normalno danas. Ali ja od svojih najranijih dana imam jak otpor prema svemu što je društveno normalno.
Uvek sam jasno osećala da sve što se nameće kao obavezno, uopšte nije obavezno, pa čak ni dobro za mene. Nekako sam uvek gledala kroz budućnost i dokle će sve to čime sam okružena da ide? Uvek sam imala osećaj da će sve to da pukne , jer apsolutno sve deluje lažno. Sve je prazno, isfolirano, preoblikovano, umontirano u jednu lažnu stvarnost i imala sam oduvek jak osećaj da može drugačije. Jesmo li zato stvoreni? Da se materijalno osiguramo i stvorimo potomke koje ćemo isto tako da vaspitavamo? Tim procesom, postajemo sa svakom generacijom sve manje skromni, a sve više halapljivi za novcem i materijalnim užicima.
Sasvim mali broj ljudi danas uživa u izvornim stvarima i vidi zadovoljstvo u stvaranju nečeg lično svog, svojim rukama. Sasvim mali broj ljudi oseća radost ličnog iskustva kroz stvaranje, bilo hrane, garderobe ili bilo čega neophodnog za prostor u kojem se živi.
Čini se da ljudi samo nemaju vremena da nešto promene, ali zapravo, niko i ne želi promene. Misle da je posao koji rade nešto najbitnije u njihovim životima i da, ako taj posao izgube, postaju niko i ništa.
Dokle god je čovekova žudnja samo za materijalnim, čovek srlja u sopstvenu propast, kao i propast celokupnog čarobnog sveta koji nas okružuje.
Upravo zbog jurnjave za novcem, gubimo vezu sa stvarnošću, prirodom i samim sobom. Uništavamo realnost, zarad novca koji je izmišljena pojava. Zato je život kakav znamo postao iluzija van kontrole.
Lagano, iz našeg DNK briše se prirodni urodjeni instikt za životom u prirodi, jer su se toliko mnogo generacija pre nas potrudile da to izbrišu iz svoje dece i usmere ih na put institucija. Škola kao jedini ispravan model odrastanja. Posao kao jedini ispravan izvor prihoda i model zrelosti. Penzija kao jedini ispravan model i sigurnost u starosti. Škola je postala merilo inteligencije, posao merilo uspeha u životu, a visina penzije jedini dokaz o pametnim i uspešnim odlukama u životu.
Gde je mudrost koja se prenosi sa generacije na generaciju?
Čim dete pošaljemo u školu izgubimo vezu sa njim. Deca gube vaspitanje u školi, ne stiču ga, jer upijaju znanja koja nemaju veze sa stvarnim životom. I tako, najbitiniji deo detinjstva, deca provedu odvojena od porodice, deformišući sebe osećanjima nižih ili viših ličnih vrednosti na osnovu ocena i uporedjivanja sa drugom decom.
Ranije se u kućama naših dedova vaspitanje dobijalo sa svih strana... i od ukućana, i od komšija i od rodjaka, pa i od svih ostalih iz sela. ljudima sa sela je oduvek bilo važno da deca budu pre svega vredni i dobri ljudi kada odrastu, jer je najbitinije bilo sticati radne navike od malena i biti pošten u direktnom kontaktu sa prirodom.
Ljudi sa sela se nisu plašili starosti, jer su živeli ispravno i vaspitavali su decu ispravno.
A onda su deca sa sela došla u grad, u potrazi za boljim i lakšim životom, smatrajući da je život i rad na selu težak.
E tada je nestala i sva ona izvorna radost življenja i čovek počinje da misli samo na sebe... zaboravlja odakle je došao, gubi konekcije sa predacima i okreće se samo sebi. Svoje dete vaspitava da bude još uspešnije u tome da postigne što više, a sebi gleda da obezbedi penziju jer zna da će i njegovo dete jednog dana da ode, kao što je i on otišao ostavivši roditelje same na selu...
Ja sam oduvek bila prepuna pitanja. A kako sam najviše volela da provodim vreme kod bake na selu, a nju nikada nije mrzelo da mi odgovara na mojih milion pitanja, još tada sam shvatala čega više neće biti kada ne bude bilo ni starih ljudi na selu: Neće biti znanja koje se ne uči u školi a koje je jako bitno za naš povratak prirodi.
Sa jedne strane sam imala materijalnu sigurnost u gradu zahvaljujući tatinim roditeljima koji su živeli u inostranstvu ali sam se osećala zatvorena. falilo je nešto. , Sa druge strane na selu sam imala duhovnu sigurnost i slobodu. Iako na selu nisam imala nikakve materijalne ugodjaje, ništa mi nije nedostajalo. Imala sam osnovno, a to je oduvek bilo najbitnije: Topla kuća, hrana i garderoba koju je baka sama šila ili plela. Oduševljavala sam se njenim načinom života, iako je bila sama bez dede koji je rano poginuo. Nikada nije bila depresivna niti tužna. To na selu jednostavno nije moguće. Radovala se svakom mom dolasku i deljenju svojih životnih priča sa mnom, a ja sam sve to upijala znajući da će jednog dana to da mi znači više od svega što učim u gradu. Ispitivala sam je o svemu onome što je bilo bitno za jedno samoodrživo domaćinstvo i život na selu. Sa 6 godina sam naučila, da pletem, vezem, tkam, da heklam i da obradjujem zemlju.
Nisam samo sa bakom pričala o životu. Svi su u selu rado delili svoja znanja sa mnom, a meni je bilo zanimljivo da uporedjujem razna iskustva odraslih. Svi su toliko slikovito pričali o životu, da to nisam mogla da uporedim ni sa jednom knjigom koliko god da je bila dobro ilustrovana ili opisno napisana. Lakše mi je bilo da pamtim usmena i lična iskustva osećajući da je to stvarno znanje.
U gradu niko nije znao da odgovori na mojih milion pitanja vezanih za život u gradu, niti je nekog zanimalo da mi odgovara na pitanja. Recimo na času matematike, kada god bi se učila neka jednačina ili nejednačina, ja bih momentalno izgubila pažnju i pokušavala da zamislim moje roditelje ili baku i tu životnu priliku gde bi oni mogli da upotrebe tu jednačinu ili nejednačinu. Nisam dolazila do rešenja. Sve jednačine ili nejednačine su meni bile nerešive. Kada bih pitala nekog o tome zašto je to važno da znamo, govorili su mi "Ćuti i uči..."
Takodje, na času engleskog jezika, umesto da pratim šta govori nastavnica, pažnju mi je privlačio njen izgled. I tako provedem ceo čas analizirajući zašto je obukla narandžaste cipele sa štiklom, zašto narandžasti karmin, zašto je ofarbala kosu u narandžasto?
Nisam razumela tu potrebu žena da se ulepšavaju i zašto i kome pokušavaju da se dopadnu, kada kod kuće imaju supruga i decu? Zašto na posao u školu dolaze toliko upadljivo? Kakav je to primer devojčicama? Sa jedne strane brane devojčicama da nose suknjice, i da se šminkaju, a onda se pojavljuju u školu upravo tako kako je zabranjeno!
Takodje sam se neprestano pitala zašto moramo da sedimo u učionicama kada je lepo vreme i kada se na otvorenom lakše uči? Dvorište škole je bilo prepuno drveća koje mi je privlačilo pažnju dok sam sedela na času...
Još tada mi je bilo jasno da ja ne pripadam ovoj stvarnosti. Posmatrala sam drugu decu i videla da su gladna znanja, slušaju, upijaju, a ja sam bila gladna nekog malo drugačijeg znanja.
I dan danas ta glad me nije napustila.
Možda se pitate kakve veze sve ovo ima sa malim Simeonom i njegovim odrastanjem?
Upravo deca poput Sime, deca sa autizmom, vraćaju nas onim malim radostima koja su izbrisana iz nas. Tu su da nas vrate ispravnom načinu življenja. Tek pored dece poput njega shvatamo da materijalno nije najvažnije. Deca sa autizmom su nosioci jako velikih poruka. Tu su da nas osveste.
Oni donose poruku da je sva lepota i radost u sitnicama, a ne u velikim stvarima. Samim tim što pre primete mrava nego kamion, ili naša osećanja pre nego naše reči, govori o jednom sasvim zaboravljenom načinu življenja, življenju kroz intuiciju... O životu pre nego što su ljudi došli iz sela u grad.
Sada se intuicija svesno odbacije, smatrajući da je to fantazija. Sve što nije obično u ponašanju, stavlja se pod dijagnozu. To svi znaju, pa se čak i odrasli ljudi kojima svest nije obična, plaše se sami sebe i ispoljavanja bilo čega što nije obično i društveno prihvaćeno.
Činjenica da deca sa autizmom imaju metaboličkih problema u prihvatanju industrijski proizvedene hrane takodje ukazuje na štetnosti masovne proizvodnje hrane. Sve što kod njih izgleda kao socijalno neprihvatljivo ili kao problem, u stvari je smernica kojim putem treba krenuti:
- Govor bez reči treba da probudi davno potisnutu intuiciju a način ishrane davno zaboravljenu organsku proizvodnju hrane. Razne alergije, ankcioznost, preosvetljivost na buku, veštačku svetlost i previše ljudi, sve su to znakovi da dete pre svega nije tu gde treba da bude, a ni mi sa njim. Oni su tu ne samo da promene svest svojih roditelja, već su tu da bi promenili svet na bolje.
Oni nisu bolesni...
Mi smo bolesni.
Oni su tu da nas usmere i vrate ispravnom načinu života.
Tako mali a tako mudri.
Rodjeni sa jakim instiktima.
Visoko senzitivni.
Oni su tu da izleče nas...
Zahvaljujem Bogu svakog dana što mi je poslao Simu, da mi potvrdi ono što celog života osećam...
Irena Panajotović Pešić
Нема коментара:
Постави коментар