Na početku bih trebala reći da ja nisam niti lekar, niti zdravstveni radnik. Iako bih kao majka petoro dece sasvim lako mogla da se nadjem rame uz rame sa stručnjacima iz većine oblasti medicine tela i duha, ja se sada, u svojoj tridesetpetoj godini života, još uvek radoznala kao malo dete, nalazim pred otvorenim vratima jednog sasvim novog i magičnog sveta... sveta zvanog Autizam.
Na samom pragu ovog fenomena, bez mnogo ustezanja, pustam prve korake ka svojoj deci, ali i samoj sebi, nasmejana, kompletno srećna i po prvi put, rekla bih, slobodna od svega što sam mislila da ne mogu, da ne umem ili ne znam...
Svet u kome živimo je na velikim mukama. Ljudi kao vrsta jako sporo sazrevaju a svesnost, kao najvažniji element našeg postojanja, je oduvek u represiji pred nezadrživom plimom telesnih potreba i ugodjaja. I dok zemlja na kojoj živimo umire zatrovana nepromišljenim delima čoveka, a eko-sistem primoran da se menja pod navalom sve većih zločina nad prirodom, sve ono što bi trebalo da bude važno, svedeno je na osnovne ljudske potrebe. Pojedincima je zaista teško, možda čak i nemoguće da se uzdignu iznad automatizovane šeme življenja, jer pravila koja su vekovima postavljana veoma promišljeno, uslovljavaju svakog od nas da budemo obični. Ako ne isti u toj običnosti, onda barem slični. Sloboda izbora je svedena na stil oblačenja, frizuru i odabir jednog modela usavršavanja socijalnih veština, sve sa ciljem da se uklopimo u širu sliku društva u kojem živimo, gde svako nešto radi. Ne izdvajati se iz mase ljudi postalo je preduslov za normalan život.
A koliko smo svi mi normalni? I šta to znači?
Najranije sećanje mi je iz perioda u selu ( ne znam tačno koliko godina sam mogla da imam tada), kada me je baka stavljala u ručno tkanu nosiljku za bebe i nosila sa sobom na njivu. Okačila bi nosiljku na granu oraha i sve vreme dok je ona kopala ja sam se ljuljala u nosiljci gledajući u krošnju ogromnog drveta iznad sebe. Možda sam imala dve godine. Sećam se da je vetar ljuljao ljuljašku i da su ptice dolazile na grane drveta.
Pamtim i kupanje u potoku na putu do njive, šljapkanja u baricama, pamtim i sve šta me je baka učila o životu na selu.
Uživala sam da sa njom sadim, kopam, da provodim vreme sa jarićima, jagnjićima, da hranim kokoške. Ništa mi nije bilo teško, niti naprono. Osećala sam da tu zaista i pripadam. Sve ono lepo što pamtim, jesu sećanja iz sela.
Sa druge strane, iz perioda života u gradu, pamtim jako malo, uglavnom samo ono što postoji na fotografijama i video snimcima. Jasno mogu da napravim granicu izmedju perioda kada sam se u selu igrala zemljom i grančicama, i apsolutne praznine i zbunjenosti odrastanja u gradu. U gradu sam bila nesrećna i tužna jer mi ništa nije prijalo, a ta osećanja neprijatnosti sam ublažavala sebi neprestanim čišćenjem cele kuće, dvorišta i tatinog auta. Posvećivala sam se sredjivanju kuće do najmanjih detalja. Sam fokus na sredjivanje me je smirivao. Prestajala bih da mučim sebe mislima šta je sa mnom i zašto sam toliko drugačija .
U gradu sam se jedino radovala kada su baka i deka ( tatini roditelji ) iz Švajcarske dolazili jednom, nekad i dva puta o godišnje. Sećam se momenta kada se oni najave da dolaze i kad god bi se to desilo, ja i dve sestre od strica (sa kojima smo živeli u istoj trospratnoj porodičnoj kući), od tog trenutka svakog dana smo se okupljale i nestrpljivo odbrojavale sate i dane do njihovog dolaska. Pamtim sve trenutke koje sam provela sa svojom pokojnom bakom, tatinom mamom. Pamtim izraze njenog lica i njenu tugu što je toliko udaljena od nas. Veći deo vremena je provodila sa nama u hladovini, učeći nas da pravimo ogrlice i narukvice od perli koje je donela za nas, šila nam je garderobu za barbike kao i garderobu za nas, iako je bila u mogućnosti da nam kupi šta god smo želeli. Pamtim i kako smo svako veče vodili jedan isti razgovor: Ko će da spava pored Nane! Sećam se njenog mirisa i njene mekoće... Stalno je i sama to pričala, kako je mekana... Nakon kratkog odmora provedenog u Srbiji, oni su se vraćali u Švajcarsku, i dani opet postaju isti... Prazni.
Živela sam od vikenda do vikenda, čekajući da odem u selo kod mamine mame.
A koliko smo svi mi normalni? I šta to znači?
Najranije sećanje mi je iz perioda u selu ( ne znam tačno koliko godina sam mogla da imam tada), kada me je baka stavljala u ručno tkanu nosiljku za bebe i nosila sa sobom na njivu. Okačila bi nosiljku na granu oraha i sve vreme dok je ona kopala ja sam se ljuljala u nosiljci gledajući u krošnju ogromnog drveta iznad sebe. Možda sam imala dve godine. Sećam se da je vetar ljuljao ljuljašku i da su ptice dolazile na grane drveta.
Uživala sam da sa njom sadim, kopam, da provodim vreme sa jarićima, jagnjićima, da hranim kokoške. Ništa mi nije bilo teško, niti naprono. Osećala sam da tu zaista i pripadam. Sve ono lepo što pamtim, jesu sećanja iz sela.
Sa druge strane, iz perioda života u gradu, pamtim jako malo, uglavnom samo ono što postoji na fotografijama i video snimcima. Jasno mogu da napravim granicu izmedju perioda kada sam se u selu igrala zemljom i grančicama, i apsolutne praznine i zbunjenosti odrastanja u gradu. U gradu sam bila nesrećna i tužna jer mi ništa nije prijalo, a ta osećanja neprijatnosti sam ublažavala sebi neprestanim čišćenjem cele kuće, dvorišta i tatinog auta. Posvećivala sam se sredjivanju kuće do najmanjih detalja. Sam fokus na sredjivanje me je smirivao. Prestajala bih da mučim sebe mislima šta je sa mnom i zašto sam toliko drugačija .
Živela sam od vikenda do vikenda, čekajući da odem u selo kod mamine mame.
Škola mi je bila naporna. Pravi izazov za mene. Strašan izazov. Smetala mi je gužva još od prvog razreda. Nisam mogla da se skoncentrišem na predavanja, nisam mogla da se uklopim sa drugom decom, niti da nadjem nekog ko bi mi odgovarao. Tako je bilo tokom celog osnovnog školovanja. Niko me nije razumeo ni tada, a ni kasnije u pubertetu, o čemu zaista ne želim ni da pišem. Bez slobode u razmišljanju, kretanju i slobodnim aktivnostima, u gradu sam bila zbunjena i nesrećna. Pitala sam se svakog dana, kako je moguće da se ne uklapam nigde?
Tokom osnovnog školovanja imala sam česte nesvestice, gubitak pamćenja i svaki put na istom mestu, na putu od škole do kuće, čudan bol u stomaku praćen mučninom i vrtoglavicom. Tada su sve to povezivali sa razvojem u pubertetu. Mnogo kasnije, nakon velikog epi-napada, shvatila sam, kroz razgovore sa lekarima, da su sve to bili mali epi-napadi, epizode krize svesti kroz koje sam prolazila sama na putu od škole do kuće.
U svojoj 18 godini sam svesno počela da se povlačim u samoću. Prestala sam sa pokušajima da se uklopim u neko društvo, ali sam u selo nastavila da odlazim sa istom onom radošću iz detinjstva koja me nije napustala niti jednog trenutka. Nakon duže pauze i neizlaženja, srela sam jednog poznanika, kasnije i prijatelja, koji mi je predložio da se priključim jednom muzičkom edukativnom projektu, predstavi za decu do četvrtog razreda osnovne škole. Nakon kratkog razmišljanja, ja sam pristala. To je bila prva prekretnica u mom životu.
Jedne večeri nakon završene probe, upoznala sam i najdivniju mušku osobu, sa kojom danas imam petoro dece i predivan život pun razumevanja i uzajamnog napredka, u nečemu što bih nazvala: Sazrevanje Svesnosti kroz Slobodu Mišljenja i Ljubav...
Irena Panajotović Pešić
Tokom osnovnog školovanja imala sam česte nesvestice, gubitak pamćenja i svaki put na istom mestu, na putu od škole do kuće, čudan bol u stomaku praćen mučninom i vrtoglavicom. Tada su sve to povezivali sa razvojem u pubertetu. Mnogo kasnije, nakon velikog epi-napada, shvatila sam, kroz razgovore sa lekarima, da su sve to bili mali epi-napadi, epizode krize svesti kroz koje sam prolazila sama na putu od škole do kuće.
U svojoj 18 godini sam svesno počela da se povlačim u samoću. Prestala sam sa pokušajima da se uklopim u neko društvo, ali sam u selo nastavila da odlazim sa istom onom radošću iz detinjstva koja me nije napustala niti jednog trenutka. Nakon duže pauze i neizlaženja, srela sam jednog poznanika, kasnije i prijatelja, koji mi je predložio da se priključim jednom muzičkom edukativnom projektu, predstavi za decu do četvrtog razreda osnovne škole. Nakon kratkog razmišljanja, ja sam pristala. To je bila prva prekretnica u mom životu.
Jedne večeri nakon završene probe, upoznala sam i najdivniju mušku osobu, sa kojom danas imam petoro dece i predivan život pun razumevanja i uzajamnog napredka, u nečemu što bih nazvala: Sazrevanje Svesnosti kroz Slobodu Mišljenja i Ljubav...
Irena Panajotović Pešić
